Opomba:

Opis vsebine:

Predgovor

Ova knjiga pripada najređima. Možda od njih čak nijedan ne živi. To bi bili oni koji razumeju mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomešam sa onima za koje već danas rastu uši? — Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno.

Uslove da bih bio shvaćen i tada shvaćen sa nužnošću — poznajem samo odviše tačno. Mora se biti čestit do okrutnosti u stvarima duha da bi se, isto tako, izdržala moja ozbiljnost, moja strast. Mora se biti vešt planinskom životu — da bi se pod sobom gledalo kukavno doba političkog brbljanja i samoživosti naroda. Mora se postati ravnodušan, nikada ne pitati da li istina služi, postaje li sudbonosnom... Neka naročita sklonost snage za pitanja za koja niko
danas nema odvažnosti; odvažnosti za ono zabranjeno; predodređenost za lavirint. Jedno iskustvo sedmostruke samotnosti.
Nove uši za novu muziku. Nove oči za ono najdalje. Nova savest za istine do sada prećutkivane. I volja za ekonomiju velikog stila: sakupljati njenu
snagu, njenu ponesenost... Strahopoštovanje prema sebi; ljubav za sebe; bezuslovna sloboda sa samim sobom ...

Pa dobro! To su jedini moji čitaoci, moji pravi čitaoci, moji predodređeni čitaoci: šta preostaje? —Ostatak je samo čovečanstvo. — Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše — prezirom ...

Fridrih Niče